Novo jutro donosi nadu

-Je l` si ti neto ljuta?- upitao me tihim i pomalo ljutim glasom.

-Ne,je l`ima razloga da budem? 

Iako sam i sama znala da je razloga skoro pa previse za ljutnju,nisam smogla snage da mu istinu saspem u lice. Nismo bili mnogo dugo zajedno(8 meseci),ali sam se vezala za njega i nisam mogla ni da slutim da sve u jednom danu moze da nestane. Zasto uopste muskarci imaju potrebu da pored devojke imaju jos jednu rezervu? Ne kazem da i neke devojke ne idu tom logikom,ali ipak spadam u onu grupu koja je izrazito protiv toga. Smatram da ne treba gubiti vreme na ljude koji nisu spremni da daju sve od sebe da ta veza uspe. Ne mislim samo na vezu sa momkom/devojkom, vec i kada su prijateljstva u pitanju ili bilo kakva povezanost dvoje ljudi.

 

Ne moze tako,ne ide. Kad znam istinu do neke granice mogu da idem,ali ovo je vec bilo previse za mene. Odlucila sam sve da mu kazem,iako sam znala kuda sve to vodi.

Nasli smo se ispred moje kuce,dosao je kolima po mene.Dok smo se vozili osetila sam neke leptirice u stomaku,svakojake misli su se rojile u glavi,razmisljala sam o svemu cak i o mojoj porodici kako ce da reaguje na ovaj raskid dok nisam shvatila da sam upravo naglas izgovorila sve ono sto mi je na dusi. Osecala sam neko olaksanje,a on je samo bledo gledao u mene i poricao sve ono sto sam znala.Tu je bio kraj,iako nisam dobila priznanje nije mi bilo ni potrebno,a najvise me zabolelo to sto ni trunku krivice nisam videla na njegovom licu.

 

Proslo je tri meseca od raskida i od moje recenice da vise nikada necu da budem sa nekim ko je spreman da mi svesno slomi srce,ali ipak se pojavi neko ko mozda sasvim nesvesno slama moje srce...